Abstract
Полазна теза овог осврта подразумева да теолошки дискурс не функционише искључиво као систем догматских исказа, те нормативних дефиниција и прокламација, већ радије као поетски конституисана структура значења где управо поетски елементи имају конститутивну а не тек естетску улогу. У реченом смислу, анализа дискурса проширује се са испитивања идеолошких, институционалних историјских оквира теодискурса на анализу његове унутрашње поетске логике. На трагу ничеанске објаве смрти Бога, што представља кључни догађај за сву потоњу теологију, истичемо да се у условима губитка стабилног предмета теолошког говора теологија трансформише из метафизичког у поетски утемељен дискурс. На основу увида постмодерне теологије, деконструкције и радикалне ортодоксије, у раду се истиче да је теолошки језик неизбежно идеолошки маркиран, те стога склон злоупотребљавајућем рабљењу, због чега се аутентичан говор (о) Богу може остварити једино у апофатичком и поетском регистру. Отуда се јавља теопоетика, међупростор теологије и науке о књижевности, где поезија преузима онтолошки релевантну улогу у артикулацији светог након смрти Бога, те у његовом новом откривању.