Abstract
Rad se oslanja na Bowlby-jevu teoriju afektivnog vezivanja, u skladu sa pretpostavkom da kvalitet afektivne vezanosti u detinjstvu predviđa kasnije psihološko funkcionisanje osobe, te da samoubistvo, kao autodestruktivni čin, može biti posledica nesigurne vezanosti. Cilj ovog rada bio je utvrditi da li se pacijenti, koji su ispoljili suicidalno ponašanje, češće svrstavaju u neki od nesigurnih obrazaca vezanosti, u odnosu na zdrave ispitanike bez suicidalnih tendencija. Istraživanje je provedeno u Specijalnoj bolnici za psihijatriju u Sokocu, a uzorak je činilo 80 ispitanika muškog pola, svrstanih u dve grupe: grupu suicidalnih pacijenata (N1=40) i grupu zdravih, nesuicidalnih ispitanika (N=40). Kratkim, strukturiranim upitnikom napravljenim za potrebe ovog istraživanja, prikupljeni su podaci o subjektivnom doživljaju majke i oca. Ispitivanje porodične afektivne vezanosti provedeno je modifikovanim Brennanovim upitnikom, za procenjivanje porodične afektivne vezanosti (Stefanović-Stanojević, 2005). Za testiranje razlika između grupa korišćen je χ² test. Rezultati pokazuju da postoji statistički značajna razlika između ispitivanih grupa i to tako, da su se ispitanici iz grupe suicidalnih, značajno češće svrstavali u nesigurno-okupirani i nesigurno-plašljivi obrazac vezivanja (χ²(3)=23,928; p=0,000) i češće su odrastali uz prezaštićujuću, agresivnu ili majku sa psihičkim problemima (2(3)=28,976; p=0,000), dok razlike u odnosu na doživljaj oca nemaju statističku značajnost (2(2)=3,436; p=0,179).